Implantologija, istorija zubnih implantata i ugradnje istih nije preterano bila u žiži javnosti niti nauke. Godina 1913. je poznata po tome jer je tada napravljen prvi primer uspešnih imlpanata, a naziva se Grenfildov implant. Njegov izum zapravo nije preterana novost kada je u pitanju sama ugradnja. Ono što je mnogo važnije jeste to da je upravo Grenfild shvatio da na viličnu kost najbolje prijanja upravo titanijum. Savremena implantologija je zapravo tada i otpočela.
Arheološki dokazi do kojih je nauka došla kažu da je pojavu nedostatka zuba pokušala da reši civilizacija koja je živela pre nekoliko hiljada godina. Naime, pronađene su lobanje sa nekom vrstom indikatora da se radi o nadogradnji zuba u kost. U drevnoj Kini pronađeni su ostaci koji su imali ostatke bambusa, a veruje se da su upravo to bile neke vrsta implanata. U starom Egiptu su pak ljudi na sličan način pravili implante od plemenitih metala. Slonovača je takođe bila popularan materijal.
Ime Vilsona Popenoa i njegove supruge postalo je važno 1931. godine jer je u Hondurasu pronašao vilicu mlade Majanke iz šestote godine, kojoj su nedostajali sekutići. Na lobanji su se nalazili komadići nalik zubima, napravljeni od ljuske. Kost je pokazala „gostoprimljivost“ jer se oko implanta dobro formirala.Termin osteointegracija veoma je važan jer je upravo to mogućnost kosti da sraste uz titanijumski umetak.
